Polećela dva gavrana vrana,
sa Mišara polja izd*kana.
Poslala ih Kulinova kada,
Svom Kulinu jade da izjada.
Guščije pero u go*no umoči,
Pa ovako pismo njemu sroči:
"Ture moje ovlaš obrezano,
moj ku*onja, moja živa rano.
Dok ti ležiš sa vojskom u Skoplju,
Pojma nemaš kakvu imaš drolju.
Kad god li ju sramota zasvrbi,
Na*uzi se da je je*u Srbi.
Kao da je volja Alahova,
je*aše je u više mahova.
Najžešće je je*o Đorđe Crni,
od njega joj i sad pi*ka trni.
Jahala je Stojković Milenka,
na prezime ko na Zelenka.
Pa da vidiš Jovana Kursule,
na ku*ac mu stanu po tri bule.
Po tri bule i dva janjičara,
i jos frtalj slobodna mu ka*a.
Vujadina, hajdučinu staru,
volela je da drži za ka*u.
Staru ki*u držala je stalno,
malo rukom a vise oralno.
Je*ao je Buljubaša Zeka,
ki*a mu se vidi iz daleka.
Nije ki*a nego kolos pravi,
kada hoda vuče ga po travi.
I Zekinih stotinu jataka,
mrkih pogleda, ogromnih pataka.
I knjaz Miloš je*o je takođe,
teško ženskoj kad li mu nadođe.
Ku*ac mu je kao ruka tanak,
voli pi*ku više nego danak.
Uspeli su i dahije ljute,
da nataknu na ku*čine krute.
U gu*icu često beše klana,
hrabra vojska našega Sultana.
Alah agrar dobro biti neće,
kad se Turčin na kriv ku*ac meće.

(Ljuba Moljac)